Kraj barikada ovenčanih bodljikavom žicom, pod elektronskim, ali i ljudskim nadzorom, oko hiljadu i po ljudi dnevno peške prelazi most preko reke ka Ivangorodu, sa čijeg se srednjovekovnog zamka vijori ruska zastava, ostavljajući iza sebe zamak u gradu Narvi nad čijom granicom stoje zastave Estonije, Evropske unije i NATO-a. Granica je zatvorena za saobraćaj od februara 2024. kada je Rusija stopirala transport. Nema buke koju je nekada proizvodilo 150 kamiona i 12.000 građana dnevno. Sada levu stranu prelaze sredovečni ljudi i bake sa pijačnim torbama ili kolicima, tražeći niže cene preko reke.
Paralelni svetovi
Granica svoj najbizarniji dan doživljava jednom godišnje – 9. maja, za Ruse Dan pobede, za Estonce Dan Evrope. Duboke političke podele vide se s obe strane – Rusija na obali reke od 2023. organizuje koncerte sa velikim ekranima postavljenim tako da se mogu videti i sa druge strane reke za tamošnje rusofono stanovništvo. U centru, na Trgu gradske kuće, druga slika – estonske muzičke zvezde i govori državnih zvaničnika. Na svega 150 metara dve realnosti. Policija patrolira šetalištem kraj reke kako ne bi došlo do isticanja georgijevskih lenti, sovjetskih zastava i drugih zabranjenih simbola koje smatraju podrškom ruskoj agresiji na Ukrajinu, uz pretnje visokim novčanim kaznama. Na muziku i video-poruke, Estonija je 2023. i naredne godine odgovorila velikim posterom na zidinama Narvskog zamka sa likom Vladimira Putina iznad kog piše ,,ratni zločinac“. Na to ne utiče podatak da Narvu naseljava skoro 90 posto Rusa, ni što ruski jezik govori čak 97 posto pograničnog grada. Ipak, tek oko 36 posto njih su i državljani Rusije.
Na svega 150 metara dve realnosti. Policija patrolira šetalištem kraj reke u Narvi kako ne bi došlo do isticanja georgijevskih lenti, sovjetskih zastava i drugih zabranjenih simbola koje smatraju podrškom ruskoj agresiji na Ukrajinu
Sve te slike deluju daleko u našoj martovskoj poseti ne podsećajući na priče o tenzijama koje slušamo. Naročito noću, kada, kako kažu lokalci, sa brda iznad reke, Narva svetli poput Menhetna dok je Ivangorod mračan kao Bruklin, njujorške četvrti takođe razdvojene mostom. Lokalni utisak nije jači od našeg sa strane, koji to nije primetio. Najosvetljeniji je most nad rekom Narvom koja se jedina čuje u hladnoj noći, dok mrak obasipa obe kopnene strane reke. Dve žene su šetale psa, jedna kraj bedema sama, dok je na par minuta umeo da prođe pokoji crni džip sa namrštenim tipovima u kožnim jaknama. Tek nešto više ljudi videli bismo ujutru, na autobuskim stanicama, kraj marketa ili apoteke, dok su se dvojica krakatih pijanaca teturala po jutarnjoj Narvi.
Šahista koga poštuju obe strane
Šta uopšte radimo ovde, žali mi se snimatelj, kojeg je sivilo neba i stare socijalističke gradnje dotaklo brže nego mene. Zgrade sa prizemljem i četiri sprata ređale su se jedna za drugom, bez ijedne terase i jakih boja, podsećajući na zabačene kutke Novog Beograda, mračne uglove novosadske Detelinare ili niškog Durlana. U paradi jednodimenzionalnosti u moru istog odudaraju detalji, poput spomenika estonskom šahisti Paulu Keresu. Kao što je Narva raskrsnica puteva, tako je Keresov spomenik smešten između Ulice Aleksandra Puškina i trga nazvanog po ruskom caru Petru Velikom, uživajući pritom poštovanje obe zajednice u gradu, jer je ipak bio i cenjeni sovjetski sportista.
Na muziku i video-poruke sa ruske strane granice, Estonija je odgovorila velikim posterom na zidinama Narvskog zamka sa likom Vladimira Putina iznad kog piše ,,ratni zločinac’’. Na to ne utiče podatak da Narvu naseljava skoro 90 posto Rusa
Poštovan, ali nikada prvi – glavna teorija je da mu sovjetske vlasti nisu dozvoljavale da postane svetski šampion, jer je primat imao ruski šahista Mihail Botvinik, pa tako priča do danas zadržava svoj politički karakter, uz, kako je tamo tumače, metaforu estonske sudbine pod Sovjetima. Njegov spomenik je netaknut od 2016. kada je postavljen povodom obeležavanja veka od rođenja legendarnog šahiste, ali su u avgustu 2022. estonske vlasti uklonile one sovjetske iz Drugog svetskog rata poput tenka T-34, što je kratkoročno izazvalo tenzije.
Ipak, one najveće, Estonija je dočekala 2007, skoro tri godine pošto je postala članica Evropske unije. Put nas vodi u Talin, dva i po sata vozom udaljen od Narve, što je više od udaljenosti pograničnog grada od Sankt Peterburga. U glavnom gradu ove baltičke države, april pre 19 godina nije bio nimalo miran. Vlasti su odlučile da premeste spomenik sovjetskim oslobodiocima iz centra Talina na vojno groblje, što je izazvalo pobunu među ruskim stanovništvom kojem je spomenik Bronzani vojnik predstavljao simbol pobede i sećanje na pale borce, dok je za Estonce bio simbol skoro poluvekovne sovjetske okupacije.
Valera, dvadesetogodišnji Rus, govori o tome kako su bitni ljudi, a ne režimi. Svoje osećanje potkrepljuje podatkom da je služio estonski vojni rok i da bi, u slučaju napada Rusije, branio Estoniju
Tokom masovnih nereda, pljačkani su kiosci sa alkoholom i cigaretama, apoteke, prodavnice tehnike, ali i izlozi luksuznih radnji i sportske opreme, odakle su mladići iznosili patike, odeću i drugu brendiranu robu. Sličnu sliku videće i Beograd nepunih godinu dana kasnije posle proglašenja kosovske nezavisnosti. Događaj upamćen kao Bronzana noć sprečen je u Narvi, brzom reakcijom tamošnje policije koja je pozvala pomoć i dodatne snage, koje su demonstrante okupljene na Petrovom trgu držale pod kontrolom, bez ekstremnih incidenata.
Hotel i odsek KGB
Za razliku od Narve, estonska prestonica je vedrija, modernija i svakako življa, bez mnogo zgrada koje podsećaju na prošlost. Retro tramvaji klize po šinama bez škripe podjednako kao i novi, dok se u gradskoj gužvi na raskrsnici čuju i estonski, ruski, ukrajinski i engleski. Stari grad Talina uzdiže se nad modernizovanim delom svojom kaldrmom po kojoj bez vike, dreke, užurbane napetosti hodaju i lokalci i turisti. Pogled sa vidikovca na crvene, špicaste krovove, mnoge podseća na Ljubljanu ili Prag.
Elizabet Tejlor, Valentina Terješkova, tada još iranski šah Reza Pahlavi, posada misije Apolo 15 i mnoge druge poznate ličnosti bili su gosti hotela Vira, na čijem se poslednjem spratu nalazio odsek KGB-a
Na starogradskom brdu, ispred pravoslavne crkve Svetog Aleksandra Nevskog, gde se sa istočne strane sjaji mozaik Svetog Nikole, u jednom momentu pored bordo, krem i belih šara crkve, zagledan u kolegu snimatelja i mene, stariji čovek nas upita da li smo Turci? Ne, rekoh, Srbija. Сербия?, kao da se obradovao brzo zanemarivši našu zift crnu kosu. Predstavlja se – Jurij, zatim brzo dodaje: Косово это сердце Сербии! Pokazuje nam neku brošuru, a zatim vadi par bleštećih rubalja u metalu. Da li će se Jugoslavija ikada vratiti, pita odlazeći u pravcu narodne skupštine, prekoputa crkve, sa koje se pored estonske vijori i ukrajinska zastava.
U podnožju upoznajem još jednog Rusa, čiji se način razmišljanja dijametralno razlikuje od zastupljenog narativa. Valera, dvadesettrogodišnjak, u rodnom domu govori ruski, ali za razliku od dela svoje zajednice, naročito starijih, ne odbija da priča i estonski koji govori kao maternji. Kaže da se segregacija oseća, ali da njemu asimilacija nije problem. Naročito jer se estonski prirodno sve više nameće kao obavezan jezik. Priča o tome kako su bitni ljudi, a ne vlade, odnosno režimi. Svoje osećanje potkrepljuje podatkom da je služio estonski vojni rok i da bi, u slučaju napada Rusije, branio Estoniju.
Dvadeset tri sprata talinskog hotela Viru u svojoj sovjetskoj gradnji sablasno izgledaju, bez obzira na neonski sjaj koji seče kroz maglovitu noć. Utisak možda i ne bi bio takav bez podatka da je na poslednjem 23. spratu bio odsek KGB-a, koji je tu isleđivao neposlušne, kao i da su zaposleni, konobari, šankeri i drugo osoblje, većinski bili pripadnici službe. Elizabet Tejlor, Valentina Terješkova, tada još iranski šah Reza Pahlavi pre Islamske revolucije, posada misije Apolo 15, kao i patrijarh Aleksij Drugi, svi su bili posetioci ovog hotela, uglavnom 70-ih godina prošlog veka.
Ogromne tenzije izbile su 2007, kada su vlasti odlučile da premeste spomenik sovjetskim oslobodiocima iz centra Talina na vojno groblje, što je izazvalo pobunu među ruskim stanovništvom kojem je spomenik Bronzani vojnik predstavljao simbol pobede, dok je za Estonce bio znamen skoro poluvekovne sovjetske okupacije
Sovjetskom Savezu je bio potreban hotel pogodan za turiste sa Zapada, koji bi istovremeno odgovarao i potrebama KGB-a, kako bi zaustavili bilo kakve zabranjene aktivnosti, od razgovora sa strancima do distribucije literature koja ne odgovara sovjetskom sistemu vrednosti. U sećanje na to vreme, muzej u hotelu ima potpisane fotografije poznatih ličnosti, telefon sa brojčanikom, pikslu, stoni sat, fotografiju iskaznice pripadnice službe, kao i fotelju u koju turisti mogu da sednu kako bi se, bez povreda kojih je najverovatnije pri isleđivanju bilo, slikali dok iznad njih stoje makete dvojice agenata od kojih jedan viče na hipotetičkog zatvorenika.
Srpski kutak
Nedaleko od hotela Viru i glavne ulice starog grada, u jednom sokaku srpsko oko se može isprva začuditi kada pogleda u tablu na kojoj piše AJDE BRE. To je naziv lokala koji je otvorio Rus zaljubljen u Beograd, a na zidu pored šanka vise slike sa beogradske ulice, Geneks kule fotografisane iz žablje perspektive, fotografija Novaka Đokovića, slika crne mačke sa fesom uz natpis Sarajevske mačke, kao i jedna od verzija postera filma Balkanski špijun. Jelovnik – ipak, balkanski, od gibanica, bureka i čvaraka, do pečenja, ćevapa, sarmi i mućkalica, uz ponudu šljivovice i viljamovke. U Talinu.
Rusko-estonski odnosi, kako u Talinu, tako i u Narvi, uporno traže domaću paralelu. Da li kroz Sarajevo ili Kosovsku Mitrovicu, teško je naći skroz identičan slučaj. I dok su misli usmerene na nametnute ili stvarne razlike među ljudima, a pogled kroz prozor uprt u kamene zidine talinske četvrti, u hotelskoj sobi, na ruskoj televiziji išao je prilog o Ruskinji u Sremskim Karlovcima koja pravi ikone.
